31.03.2016.

Pisac, Voda

Bio jednom jedan pisac koji je zaboravio da piše. Jednog dana se probudio i sve što je mogao da uradi jeste da bulji u prazan papir. I trajalo je to danima i mesecima. Dok jednog dana nije ožedneo i ustao da popije vode, i dok je gledao u površinu koja se mreškala na vrhu čaše, pomislio je da bi mogao da piše na tom nemirnom moru. Umočio je prst u vodu i počeo da ispisuje slova. I priče su počele da teku. Klimnuo je glavom kao da se miri sa sudbinom. Iz kuhinje je uzeo veliki tiganj i korpu belog luka, napunio tiganj sopstvenim suzama i počeo da stvara nove stvari – kratkotrajne, slane i lične!

6.02. – 7.02.2016

Mrak, Pokret, Plesač, Skok

Bio jednom jedan plesač čija je igra bila takva da se nije mogla gledati dok ima svetla. Brzina kojom se kretao, energija koju je širio i emocija koju je prenosio svakome u publici je prosto bilo previše jako. Tako da su ljudi dolazili na njegove performanse i gledali u zidove, u plafon, u pod, u mobilne telefone ili u svoje ruke, samo da ne okrznu pogledom njegov pokret. Svi osim jedne devojke u prvom redu koja ga je pažljivo pratila pogledom, i jednog momka u zadnjem levom redu koji je izgledao kao da drema. I tako je plesač igrao i igrao, sve dok vlasnici pozorišta gde je plesao nisu počeli da gase svetla da bi publika makar mogla da nazre ili nasluti nešto od toga što je on izvodio, a da se ne povredi. I dok je tako igrao u mraku, odlučio je da publici koja je i dalje dolazila ali bila uplašena, podari nešto što nikada neće zaboraviti. Na vrhuncu svoje tačke prestao je da igra, sišao sa pozornice i prošao mirnim korakom kroz publiku i kroz vrata izašao u predvorje, pa na balkon. Odatle je praćen pogledima (publika je nosila naočare za sunce) se popeo na ogradu i rekao:

– Za one koji sanjaju, tako da mogu da dodirnu sutra koje možda neće videti. I za one koji veruju da nije dovoljno samo biti i delati, nego i zaboraviti. I za one koji pevaju ne čekajući tišinu da pozdrave rađanje sunca… za sve njih je ovaj ples.

Rekao je to i skočio sa balkona. Pao je licem nadole i nije više ustao. Publika je kao po komandi, skinula naočare za sunce i počela da pevuši „Marseljezu“. Držeći se jedni za druge, napustili su salu. I svi su bili slepi. Osim nje, koja je i dalje sedela u prvom redu i svoje oči imala samo u snovima. I njega, zavaljenog u zadnjem levom redu, koji je od gledanja unutra zaboravio šta znači gledati spolja…

12.01.2016.

Japan, Istorija

U istoriji Japana ima puno legendi, misterije i bajki, ali ona koja je najviše uzbuđivala ljude jeste priča o Samuraju koji je dodirivao katane. Bilo da je u pitanju neprijatljsko oružje, koje se moglo oteti samo silom ili na bojom polju, bilo da je u pitanju mač koji se tek kuje i izrađuje, on je smatrao da ne može da oseti dušu mača dok ga ne dodirne, i samim time nije mogao da se bori protiv tog oružja. Mnogi su verovali da će umreti vrlo brzo, jer samuraj koji odbija da se bori i suprotstavi svom protivniku je onaj koji će uskoro dodirivati samo zemlju. Ali na način koji niko nije uspeo da objasni, on je ostajao živ, i hvatao oštrice svojih protivnika, samo da ih oseti pod vrhovima prstiju. I tamo gde bi pronašao dušu, tog protivnika bi ubijao. Jer ovaj Samuraj pun nežnosti  je zapravo bio vampir duša, „onaj koji guta“, i ljudi koji su se dvoumili, koje je rat pogađao i koji su mogli da osete patnje svih onih oko njih su bili njegova hrana. A duša ratnika leži u njegovom oružju – bilo ono koplja, zavoj, knjiga ili mač. U pradavnim vremenima u kojima se pričalo da je živeo, bilo je mnogo sukoba i pljački, te je hrane za njega bilo napretek. Putovao je između provincija, posećivao bojišta i osluškivao krike duša kako bi znao gde je ono što ga hrani. Neki kažu da je skončao tako što ga je ubio ratnik kome je uzeo brata blizanca, te mu je na taj način isisao deo duše, dovoljno da je pri dodiru ne oseti, ali da ovaj oseti njega i pokosi ga. Drugi su pričali da je prešao veliko more i nastanio se negde na istoku, daleko od Japana, i da je počeo da se hrani životnjama, kao prirodnim borcima. A treći, pak, su govorili da i dalje hoda među nekadašnjim samurajima i dodiruje ih, tražeći one koji još imaju nešto duše. Onima koji su okačili mačeve i obukli odela i kravate, i rat preneli na polje brojki, tabela i berzi…

11.01.2016.

Prijatelji, Raskid

Imao sam prijatelja koji se javljao na telefon samo onda kada ne bi zvonio. Imao je neko svoje zvono, koje je samo on čuo, i tako bi se i ponašao prema uređaju – u sred razgovora bi ustao i javio se na telefon. Kratko bi ćutao, promrljao „da, da“, spustio slušalicu i vratio se druženju. Svi naši zajednički prijatelji su mislili da je malo poludeo i da halucinira glasove s druge strane žice. Međutim, jednom mi je rekao:

– Znaš, davno sam rešio da raskinem s prošlošću. Obrisao sam je sa liste kontakta, skinuo s Fejsa, pobacao sve overene i neoverene kopije krštenica, diploma i državljanstva. Ne javljam se školskim drugarima, ne pozdravljam stare komšije, ne pričam sa bivšom žeonm… ali me prošlost i dalje zove. Ponekad. I ja prosto moram da odgovorim na taj poziv. Znam da ga samo ja čujem, ali ne mogu da se pravim lud doživotno… – ćutao sam, i imao razumevanja za njega. Ko ne poželi bar jednom da spali sve za sobom i počne ispočetka na brisanom prostoru? I poneko, ko to uradi – kao moj drugar – na kraju otkrije da prošlost ima sve nove brojeve telefona, sve mailove koje otvorimo u međuvremenu, sve kafiće u kojima želimo da ispijemo kafu u imaginarnoj budućnosti novog i misterioznog.

– Ali, dobra je – dodao je on – neće da me gnjavi mnogo, ponekad tako pozove da mi kaže koju reč, podseti se starih vremena i onda svako od nas ide svojim putem. –  A ja sam se pitao gde vodi put prošlosti koja više nema budućnost…

9.01. – 10.01.2016.

Glava, Ljubav, Azija, Prsten

Moj stari drugar je tvrdio da ima rezervnu glavu. Nije voleo da je pokazuje ikome, ali je rekao da mu mogu verovati na reč, da je ta glava ponekad zanimljivija od ove koju inače nosi i koju sam navikao da gledam. Mislio sam da je poludeo, pa sam tražio da mi objasni odakle mu i kako ih menja (nije me mučilo to što nisam znao gde odlaže svoju „staru“ glavu i da li je na sigurnom, svetlom mestu i na sobnoj temperaturi):

–  Pa ovako. Jedne noći nisam spavao jer me je glava užasno mučila gomilom suludih misli - šta ako ostanem bez posla, šta ako me ostavi žena, šta ako mi ukradu novčanik ili auto ili identitet pa zaboravim ko sam… posle čitave noći prevratnja po krevetu, seo sam za kompjuter. Našao sam na internetu da prodaju glave vrlo povoljno, prave ih negde u Aziji, imaju i sertifikat i sve. Mogu se i menjati, ako nisi zadovoljan ili nećeš da zadržiš staru, ali ja sam hteo prvo da probam novu pa da onda vidim šta ću...

–  I?

– Ništa, platio sam onlajn i posle par nedelja mi je stigla kutija u kojoj je bila glava s uputstvom za skidanje moje stare i stavljanje nove, kao i sa karakteristikama koje sam tražio – nema teških misli, i ugodno se oseća u mraku.

–  I?

– Ništa, s puno ljubavi prema svojoj staroj glavi, pred spavanje sam je skinuo sam u skladu s priloženim uputstvom i stavio novu… i osetio se bolje.

–  Kako bolje?

– Lepo. Kupio sam glavu koja ne voli da razmišlja, ali dobro reaguje na tamu pa se lako uspavljuje. I eto, kad krenem na spavanje, skinem staru, stavim novu i spavam kao beba. Ponekad zaboravim da ih ujutru zamenim pa krenem iz kuće, onda preplašim komšije jer ta glava ne zna gde treba da ide, jer ona ne radi, radi ona originalna… – nastavio je da priča, a ja sam prestao da ga slušam. Bio sam siguran da me laže i da mu kući, u ormanu, ne stoji glava viška napravljena u „sweat shop“-u između para patika i ajfona, koju skida i kači kao da je u pitanju prsten ili minđuša… zapravo, nadao sam se, želeo da to nije istina, verovao da je samo priča… kao i svi koji žele da budu prevareni.

8.01.2016.

(Za Kas)

Gubitak, Smrt

Ako neko misli da postoji samo jedna persona obučena u crni plašt s oštrom kosom, koja nosi stari peščanik a ljudi je kategorišu kao „smrt“, onda se grdno vara. Kao što ne postoji samo jedna vrsta smrti za života, tako i ne postoji samo jedna vrsta života posle smrti. Možete se jednog jutra probuditi pošto ste prestali da budete živi (niko zaista ne spava kad umre jer nema potrebe za time, ali svi imaju želju da malo odmore oči od silne lepote koja ih okružuje) i saznati da vaš novi posle-život upravo počinje:

 – dobili ste posao kao čistača tužnih misli u prostoru nadoknade spiritualnog gubitka (prostor u glavama živih gde se gubitak obrađuje kao nešto smisleno, jasno, prožimajuće, duboko);

– postali ste kondukter koji izbacuje nepoželjne emocije iz voza transformativnog iskustva (doživljaj da zastrašujući i iznenadni događaj nas u perspektivi menja uglavnom nabolje);

– noćni čuvar ste u riznici uspomena od neobične važnosti (trenutak u vremenu u kome se zapisuju sećanja kako se ne bi izgubili zajednički trenuci, sada kada nema ko da podseti na njih).

Svi poslovi deluju jako važno i svi su podjednako besmisleni – kao i s ove, dišuće, strane. Jer, svi znaju šta im najviše treba kada dotaknu hladno lice smrti u obliku mermerne ploče ili krsta – dodir na obrazu, šapat u poznatoj boji glasa i reči koje čekamo željno, iako ne nose utehu:

– U redu je da nije u redu…

7.01.2016

(bez reči)

Da li je moguće napisati priču bez reči? Sigurno. Priče su se stvarale i kada nije bilo slova ni brojeva, kada je jedini način da nešto zapamtimo bilo da drugima ispričamo doživljaj onako kako smo ga mi zapamtili. I poneki crtež na pećinama, čisto da se podsetimo da su nekada, negde, neki drugi ljudi sedeli u mraku i uspavljivali se uz pesmu ili drveće koje pucketa na vatri. I oni su vezli priče od zraka sunca, od rose i duge, od mirisa lišća u leto ili pucanja kore u zimu. Od životinja koje osluškuju i čekaju, od onih koje nečujno hodaju i od onih koje putuju bez obaziranja. Ljudi su naučili da pričaju priče učeći od prirode, jedine učiteljice koja svoje đake obara na ispitu znanja tako što im ne daje drugu šansu. Ljudi su se naučili životu učeći od prirode, koja nema granica svojoj darežljivosti ali koja ni ne oprašta. Teško je ispričati priču kada stojiš između ekstrema, razvučen poput smole. Zato smo stovrili reči, da popunimo sav taj prostor, kako bi lakše sakrili granice u koje udaramo svaki dan glavom i telom. U šumi nema reči. U šumi drvo može da padne i da ne razmišlja da li ga je neko čuo i zapitao se da li se taj pad desio. Ono može da padne i da sa leđa posmatra kroz krošnje ostalih drveća sunce i plavo nebo, na jedan novi način, jedini koji mu priroda nudi u tom trenutku…